Paintings & Photography

Deo zaPREGLED

Description
Deo zaPREGLED
Published
of 13
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Related Documents
Share
Transcript
  Мр Младен Загарчанин m A e ƒ èlnè zèOst / [ ‡ nè iz vremenèoblès r h gospod ? è ’ nOevi:è џ G оворити о материјалној заоставштини Црнојевића са садашњег степена проуче-ности је изузетно тешко. Посљедњих двадесет година, иако се јављају нова тумачења из историје Црне Горе, није урађено ништа по питању валоризације споменика ове изузетне династије. Шта више, кључна научња запажања о покретним и непокретним спо-меницима из овог период остала су иста као и прије пола вијека, тако да и данас има вео-ма мало нових археолошких података. Није детаљно проучен нити један фортификациони склоп из периода ових обласних господара. Градови, као Соко изнад Штитара и Жабљак на Скадарском језеру још увијек представљају научну енигму, јер о њима, осим из увида у са-дашње стање архитектуре, не знамо готово ништа. Ту су и утврђења Ђурђевац, Ријечки град (Обод) и још неколико цјелина из15. вијека које су расуте по црногорским брдима. Једину свијетлу тачку представљају истраживања манстира на Ћипуру 1986. и 1989. године. Она су пружила велики број података, али су укупни резултати ових ископавања још увијек неадек-ватно обрађени, немамо свеобухватан пресјек истраживања са свим покретним налазима, од камене пластике до ситних налаза, првенствено керамике, метала и стакла. И пак, из сачуваних архивских података и повеља прилично је добро позната историја овог славног „господства“ које је започело славно путешествје не-гдје у катунским врлетима Старе Црне Горе као ситна племенска властела, да би већ крајем 15. вијека Зета под истим овим господарима доживјела одређен културни и политички успон. С  тара властеоска породица Црнојевића везује своје поријекло за Ђураша, односно Ђурашевиће, са којима су били у сродству (Јововић, 2014, 208). Српски племић Ђураш Илијић је био је унук дворског достојанствени-ка-ставаоца Ђураша Врањчића и син Илијин. У једној повељи краља Уроша III Дубровчанима од 1326. године, помиње се Ђураш Илијић као челник међу свједоцима. Он је био на страни Стефана Душана, касније српског цара, у борби против Уроша III 1331. године, а већ 1335. године и његов војсковођа у Скрадину. Ту се помиње са своја два брата - Николом и Владином (Владимиром?), као и са својим синовима и синовима своје браће (Јире-чек, Радонић 1988, 398). П рви, и можда најзначајији археолошки споменик тог доба потиче из манастра Светога Михаила на Превлаци. То је натпис на плочи која се секундарно на- лазила у цркви Свете Тројице на Превлаци, иначе за-дужбинској цркви Екатерине Властелиновић из 1893. године. Плоча је широка 57 cm, а дугачка 66 cm док је дебљина ове плоче 20 cm. Натпис је у горњем дијелу, гдје је овај комад камена грубо заглачан, док је доњи остао само притесан. Ширина натписа је 52 cm, док је његова дужина 26,5 cm. Према Г. Томовић, слова су кле-сана веома примитивно, преко оштећења и неравнина на камену, док висина слова варира. Натпис се датује после 1362. године (Томовић, 1974, 73). Он гласи: рабь х(р)ис(т)у иωакїмь а з(о(во)/ме гурашь унукь ставильаца гураша враньчика бьї уцара у стѣпана терти вите-зь писа се и прѣстави сем(ѣсе)ца с(е)п(те)бρа е д(ь)нь  О ву плочу први је објавио М. Црногорчевић, наво-дећи да је са гробља испред Саборног храма (Цр-ногорчевић 1893, 177). По свему судећи плоча је из  унутрашњости Саборног храма, коју је испред цркве је пронашла Екатарина Властелиновић и однијела у своју малу задужбину. Тако угледна личност, трећи витез  7 6   󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢 МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА КОМУ   •   1417 - 2017. Мр Младен Загарчанин   󲀢󲀢󲀢󲀢   МАТЕРИЈАЛНАЗАОСТАВШТИНАИЗВРЕМЕНАОБЛАСНИХГОСПОДАРАЦРНОЈЕВИЋА  једнога цара, није могла бити сахрањена на заједнич-ком гробљу, већ је своје достојанствено мјесто нашла у самој цркви. Иако је веома лошим рукописом, уклесан овлаш по дерутној површини локалног лапорца, мора-мо претпоставити да је плоча заузимала неко битније мјесто у храму, јер бити трећи витез цара Душана није титула без великог племићког значаја. О д времена када је Свети Сава обновио православље на простору Зете, око 1220. године, Превлака је била њен центар али су политичке прилике крајем 14. вијека натјерале ову славну архиепископију на по-влачење. У општем сиромашењу, након пада Српског царства и притисака који су на њу вршили Млечани и Которска бискупија, митрополит зетски је био у све тежем положају. У првој половини 15. вијека долази до великих планова који су се тицали уније источне и западне цркве. Јован Палеолог, византијски цар (1425-1448.) ријешио је да прихвати унију са Римом како би добио дуго очекивану западну помоћ. Послије дугих и мучних расправа на сабору у Ферари Грци су пристали да се спорна питања ријеше у складу са схватањима ри-мокатоличке цркве. Задржавајући свој црквени обред, признали су неодређено формулисан папски примат и Унија је свечано објављена 6. јула 1439. године. У међу-времену Србе су позвали на унијатски сабор и Запад и Византија, док је цар Јован VIII Палеолог 1436, преко специјалног амбасадора затражио од деспота Ђурђа да  упути представнике на папин сабор. Деспот је, међу-тим, позив одбио (Српемић 1986, 413-421). Од деспота Ђурђа тражено је и да се римокатолицима врате цркве које су одузели - како они називају- „Рашани“, посебно захтијевајући да викари слободно обављају дужност у Деспотовини. Тако је Унија у Зети дала неке резултате. У православни манастир Пречиста Крајинска, по нало-гу Рима, почели су да стижу унијатски прелати грчког и арбанашког поријекла (Божић, 1983, 88). На посеб-ном искушењу су биле вјерске прилике 1448. године када је војска деспота Ђурђа стигла у Зету. Пришли су му сељаци из Грбља и са територије некадашње Свето-михољске метохије. Которани су привремено изгубили контролу над тим крајевима и заустављен је њихов рад на смјени православних са римокатоличким свештени-цима. Деспоту је пришао и Стефаница Црнојевић, али  је после разбијања српске војске под Баром морао да се склони (Спремић 1986, 420). После Грбаљске буне у Боки су свештеници постали „Глагољаши“ или католич-ки свештеници. Превођење у католичанство је посебно било дјелотврно у вријем которког бискупа Бернарда, који је успио да преведе велики број православаца, али су брзо доживјели отпор. Један број сељака је напао Бернара и отјерао га, чему су се жестоко успротивили Венецијанци тражећи одмазду (Божић 1970, 327). Н ије познато до када се на Пречистој одржао зет-ски митрополит, насљедник Теодосија, који се по-миње прије 1446. године. Кир Јосиф је забиљежен 1446.  у „Копоринском љетопису“ и вјероватно није више имао своје сједиште у Крајинском манастиру, јер је исте те године Млетачки сенат обећао Ивану Црнојевићу да ништа неће предузимати против „српских цркава“ и свештеника од Котора до Љеша. Превара је била и од-редба Врањанског уговора (1455.) да над православцима неће имати никакву надлежност латински архиеписко-пи. Црнојевић је захтијевао да се православни вјерници не приморавају на дажбине у његову корист, „јер имају српске епископе и свештенике које су увијек имали“ . Пре-чиста је од 1452. године била изгубљена за правосавље  јер се на епископску столицу попео Сава, прелат грчког поријекла, а затим су се током друге половине мијењали  унијатски свештеници -Хрват Андрија Јамонетић 1476. и Венцијанац Франћеско Квирин 1495. године (Божић 1970, 327). Друга половина 15. вијека је ближе Приморју била изгубљена за православни живаљ, што су Црноје-вићи, како су их називали „шизматици српског обреда“ (shismatici del rito serbo) искористили да би спасавали Српску Православну Цркву и своје обичаје. Ц рнојевићи су веома брзо одлучили да преселе сје-диште Митрополије. Прво је кратко вријеме Мит-рополија била смјештена на Врањини, али није била тако изолована као брдо Ком, на коме је пресељена јер  је постојало увјерење да ће Српска Православна Црква опстати само ако се повуче на скровитије мјесто. Са јед-не стране велике претензије Млечана и њихова поли-тичка „клацкалица“ са Стефаницом Црнојевићем, а за-тим и веома тешки и напети односи Венеције са Иваном  у почетку његове владавине, створили су атмосферу не-повјерења, па је пуста брежина гдје су између 1417. и 1427. године војводе Ђурађ и Алекса Љеш Црнојевић саградили манастир посве-тивши га Успењу Богородице, постао идеално мјесто за сједиште владичанског престола. Да  је Ком засигурно задужбина Црнојевића мо-жемо видјети из једне повеље Ивана Црноје-вића из 1485. године, у којој се помињу бивша имања што је имала „ црква Комска и Горица које су саградили наши родитељи“ . М итрополит на Кому по свему судећи није боравио дуже од 1478. јер су падом Жабљака Турци били у самој близини, тако већ 1485. г. у повељи о оснивању манастира Иван Црнојевић прилаже цркви Рођења Богороди-це на Цетињу сва имања која су некада припа-дала манастиру на Кому. М анастрир Успења Богородице на Кому  је мања цјелина подигнута на незгод-ном и тешко приступачном терену, на огран-ку острва Одринске горе, између Додоша и Жабљака. Обујмни зид подсјећа на омање ут-вђење, што значи да се на почетку пазило да и поред изолованог мјеста буде донекле обез-бијеђен. Очувна спратност унутар зидова била  је и до 10 метара у висину, како је забиљежио А. Јовиће-вић 1933. г, који наводи да су  манастирске куће биле  многобројне. Од њих се данас познају само темељи, а од неких стрче и високе зидине. Многе су од ових кућа имале дубоке подруме на сводовима, а испред ћелија налазила се дугачка подграђена тераса за сједник и шетњу. Ова тераса и данас постоји и очувана је добро. У манастир се улазило са двије стране, са истока и са запада. Обје ове капије и данас су сачуване  (Јовићевић 1933). У склопу тих камених здања сачувана је и цистјерна за воду док, Надгробни натпис монаха Јоакима –некад именом Ђураш, који  је био „ трећи витез цара Стјепана Душана“ , послије 1362. г. Изглед манастирског комплекса са црквом  на почетку истраживачких радова августа 1986. г. Изглед манастирског комплекса на почетку истраживачких радова августа 1986. г.  98  󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢 МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА КОМУ   •   1417 - 2017. Мр Младен Загарчанин   󲀢󲀢󲀢󲀢   МАТЕРИЈАЛНАЗАОСТАВШТИНАИЗВРЕМЕНАОБЛАСНИХГОСПОДАРАЦРНОЈЕВИЋА тачну намјену појединих објеката није могуће са пре-цизношћу утврдити. Претпостављамо да је осим кено-вијалних просторија овдје морала и бити репрезента-тивнија одаја, или можда одвојена зграда митрополита (двор), која је можда за ту прилику и саграђена. Улаз у манастир се налазио на југоисточномн зиду, на једној погодној страни за приступ цјелини. Ријеч је о елип-тичној основи гдје зидови са сјеверне стране окружују манастирску цркву, а са југозападне стране се насеље проширило на омањи плато, па је цјелина добила прос-трани анекс (Јанковић 1994, 230). Ц рква се налази у југоисточном дијелу дворишта, док су југозападни простор покривале манастир-ске грађевине. То је једноставна једнобродна грађевина дужине 7 и ширине 4.5 метара подијељена са два пара пиластера на три травеја, од којих је средњи ужи од источног и западног. На профилисаним конзолама од бијелог кречњака постављеним на пиластере ослањају се ојачавајући лукови благо преломљеног свода, при- лично неправилно зиданог и плитког, али по облику готичког. Полукалота је шира у односу на основицу на којој лежи, тако да је њено дно усјечено у зидну масу због малог простора у средњем травеју, гдје је била пјевница. У зиду су издубљене велике полукружне нише какве су и међу црквама Балшића на на острвима Ска-дарског језера. Јужна ниша је оштећена касније пробијеним прозором, док је велики прозор на апсиди касније отворен. Црква је зидана од туфа, слаганог у водоравне редове, типично за гради-тељство 15. вијека (Ђурић 1970, 478). Н ајвјероватније око средине овог стољећа сазидан је параклис-једноставна капела са плитком апсидом, прислоњена уз сјеверни зид, док је уз јужни зид саграђена мала правоугаона просторија без апсиде са четвртастим прозором на источном зиду у коју се улазило кроз јако ни-ски и уски отвор из олтара главне цркве. По свему судећи и ове капеле су као и капеле на Старчеву, Бешкој и Морачнику служиле за сахрањивање. В. Ђурић је дужину бочних капела- 2 метра- довео  у везу са дужином гроба, па је по њему то био је-дан о доказа за фунерарну фукцију (Ђурић 1970, 480). Ипак најбољи примјер су бочни параклиси  у цркви Пресвете Богородице, задужбини Јелене Балшић на Бешкој гдје су у оба параклиса откри-вени гробови. Пошто је сјеверни нижи, и на па-дини, та страна се није очувала али се очувао зид тријема параклиса који је по просторној једин-ствености чинио да црква изгледа репрезентатив-но, као нека тробродна грађевина. Управо та црква, а то ћемо касније видјети, посужила је као узор Ивану Цр-нојевићу за градњу своје задужбинске цркве Рождества Богородице на Ћипуру. И спред параклиса је током археолошких радова 1986. године пронађена је костурница са најмање пет покојника. Грађена је квалитенто, од притесаног камена и кречног малтера, као и гробница Љеша Цр-нојевића. Њене омалтерисане стране могу да указују на могућност да је била осликана, или орнаментисана. У гробници је пронађено једно веома добро очувано кан-дило и једна ливена бронзана пафта, са једноставним  украсом. Пафта је углавном дио женске ношње, што наводи на могућност да је костурнцица служила и као мјесто за укопавање локалног становништва у познијем периоду. 1   1 У времену од 16. до 18 вијека пафте постају накит грађанске али и сеоске одјеће и њихова употреба се поја-чава јачаем турске доминације на Балканском полуострву. Раде се од сребра у комбинацији са позлатом у техници интарзије, ровашења гранулације, или од бронзе, оне јен-доставне ливене као што је овај примјерак рађен у виду ее- липсоидних одливака који се на крајевима тругалсто завр-шавају док су међусобно спојени куком. Овакви примјерци су хронолошки прилично неосјетљиви и датују се у период 17.-18. вијека, али се по стилизацији комски примјер може И зградњом параклиса заокружен је простор бочно и испред храма, па је црква добила дрвени тријем који се ослањао на два јака камена стуба. Ове доградње су изведене у вријеме успона манастира, када је ужи-вао веће материјално благостање о којем говори повеља Цетињског манастира (Пејовић, Чиликов 2011, 172-173). Ипак, питање бочних параклиса и њихова, рекли бисмо, нагла појава током друге половине 15. вијека још није сасвим јасна. Сви Балшића манастири су добили парак- лисе сем триконхос на Топхали, па се може претпоста-вити да је овај манастир запустио током друге половине 15. вијека (Заграчанин 2016, 11).  J  ужни параклис комске цркве је рађен од прилично великих, уједначено клесаних квадера са лијепо об- ликованим станцима, без отвора на јужној страни али са једним широким правоугаоним прозором на источ-ној страни. У основи овог параклиса се током истражи-вања 1986. године могло видјети да је најнижа зона била зидана другачије, употребом рудиментарно приклеса-них комада кречњака, неједнаке величине и облика, па се може претпоставити да је параклис у једом периоду доживио скоро комплетно презиђивање. Ц рква на Кому је два пута доживјела преправке. Тако су приликом фрескописања храма у 16. вије-ку затворени оригинални прозори на апсиди и јужном зиду (Пејовић, Чиликов 2011, 172-173). Старије фреске у цркви потичу из периода око 1470. године и сачуване су само у калоти апсиде сјеверног параклиса гдје је насли-кана представа Богордицице са раширеним рукама и медаљоном Христа на грудима. Друго осликавање цркве било је после обнове Пећке патријаршије, када долази од великих радова на подизању и обнови цркава и манс-тира у српским земљама. Током друге фазе живопис се наноси унутар храма и на западној фасади гдје је осли-кана сцена „Страшног суда“ која је изблиједила током времена, али се може наслутити садржај композиције (Пејовић, Чиликов 2011, 173). К  ако је то правилно запажено, најзначајнију споме-ничку вриједност на Кому имају гробови породице Црнојевић (Пејовић, Чиликов 2011, 173). У наосу се на- лазе четири полоче, од којих двије припадају ктиторима  Алекси Љешу Црнојвећу и његовом брату Ђурђу сино-вима Стефана Црнојевића, премда је „Ђурђева плоча“ без икаквог натписа и скелета испод плоче па треба датовати прије у 17. вијек. Његова орнаметнтика је једнос-тавна и састоји се од мање розете спојене са шест радијално распоређених пречага. Други налаз , бронзано кандило са  ланчићем , може се приписати широком временском пе-риоду (16.-19. вијек), што значи да је хронолошки прилично неосјетљив за уже датовање. Изглед једног од манастирских конака  у вријеме истраживачких радова 1986. г. Надгробна плоча на гробу Љеша Црнојевића , 1986. г Гроб Љеша Црнојевића након отварања ,  I фаза истраживачких радова 1986. г  1110  󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢󲀢 МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА КОМУ   •   1417 - 2017. Мр Младен Загарчанин   󲀢󲀢󲀢󲀢   МАТЕРИЈАЛНАЗАОСТАВШТИНАИЗВРЕМЕНАОБЛАСНИХГОСПОДАРАЦРНОЈЕВИЋА  узети са резервом постојање његовог гробног мјеста испред олатара комске цркве. Н а првој плочи је натпис:   Сиа плоча деспота Стефана во-еводе му Љеша Црнојевића  (Ово је плоча војводе, дес-пота Стефана, Љеша Црнојевића). Плоче са гробница Стефана Црнојевића и жене му Маре Кастриоти нала-зе се до њих, али су свакако донесене са неког другог мјеста јер се током истраживања 1986. године дошло до података да се једино испод плоче Љеша налазио скелет покојника без прилога. На основу једног дијела приступачне нам документације са ископавања 1986. године можемо да увидимо неке појединости које се нису појављивале у досадашњим публикациама. Гроб  Алексе Љеша Црнојевића је откопан у току прве фазе археолошких радова 1986. године. Ради се о зиданој гробници која је саграђена у западном дијелу наоса уз  јужни зид. Оно што се из приложене фотографије може закључити јесте да се гробница једним дијелом- према западу, налази испод западног пиластра, али у каквом је односу темељ пиластра са гробом, односно, да ли је је-дан дио темеља носача лука цркве морао бити уклоњен како би се укопала гробница, не можемо са сигурношћу знати. Оно што се на основу фотографије чини је то да се покривна плоча Љеша Црнојевића накнад-но подвукла испод пиластра, односно да испод пи- ластра постоји жлијеб, који се не види уз јужни зид цркве што би можда ишло у прилог да је гробница накнадно направљена. Рађена је веома квалитетно, од притесаног камена утопљеног у кречно везиво и премазана танким слојем малтера који је могао бити осликан, или орнаментисан макар извише уз-главља. Чини се да је и основа пода гробнице била омалтерисана. Кичмени стуб је био интактан, по чему закључујемо да је се да је покојник дуго лежао  у анатомском положају, што потврђују и очвани десни фемур и десна тибија, оштећени на мјесту кољена, дјелови карличних костију, лијевог фемура и лијеве тибије. О стале плоче су донесене са неког другог мјеста, највероватније из параклиса који су и саграђени као гробне капеле за ове великодостојнике. Разлог њиховог пресељења није познат. Могуће је да су гробнице биле опљачкане, гробови испретурани а кости побацане, па су монаси одлучили да се плоче смјесте поред ктитора храма. Реална претпостав-ка може да буде и да су плоче можда донесене са  удаљенијег мјеста, из цркве Светог Ђорђа на Со-кограду, поврх Штитара, гдје је отривена двојна гробница без покрова. Колика је вјероватноћа да је ово гробна капела Стефана и Маре, тренутно без неких мултидисциплинарнијих истраживања није могуће ут-врдити. П остоји и четврта гробна плоча са натписом, уг-рађена у плочник манастира, али не знамо да ли је секундарно постављена јер ископавања нијесу вршена, или се испод плоче налази гроб, што би се по положају ситнијих притесаника који је окружује могло одмах претпоставити. То су два комада бијелог ситнозрног кречњака неправилног облика. На већем комаду се по глатко обрађеној површини налази правилно уклесана кружница са натписом у њој, док је испод кружнинице плитко урезан дио вертикалне осе крста (?) који се за-вршава водораним краком у облику издуженог оцила повијених крајева. Овакви кружни мотиви на гробним мраморовима у Зети констатовани су на Бешкој, око цркве Светог Ђорђа гдје су секундарно постављени као плочник испред накнадно дозидане припрате, и на Пре-чистој Крајинској, гдје су гробне плоче такође дисло-циране да би се од њих направио плочник са сјеверне стране цркве. У   средини кружнице овог гроба је натпис, урезан прилично немарно и нечитко а могло би се казати и Надгробне плоче госпође Маре Кастриоти Црнојевић и војводе Стефана Црнојевића , 1986. г.
We Need Your Support
Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

Thanks to everyone for your continued support.

No, Thanks
SAVE OUR EARTH

We need your sign to support Project to invent "SMART AND CONTROLLABLE REFLECTIVE BALLOONS" to cover the Sun and Save Our Earth.

More details...

Sign Now!

We are very appreciated for your Prompt Action!

x